Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ren­min­bi – to je zva­nič­ni na­ziv za ki­ne­sku va­lu­tu (jen je sa­mo nje­na osnov­na je­di­ni­ca) – bi­la je sva­ka­ko naj­va­žni­ja ri­ječ pro­te­kle ne­dje­lje. Ba­rem na me­đu­na­rod­nim ber­za­ma i u po­li­tič­kim ku­lo­a­ri­ma. Ki­na je, na­i­me, po­čev od utor­ka, svo­ju mo­ne­tu de­val­vi­ra­la za ukup­no 4,4 od­sto (u od­no­su na do­lar), što je u iz­ja­va­ma, pri­je sve­ga ame­rič­kih zva­nič­ni­ka, pre­do­če­no kao no­va uj­dur­ma Pe­kin­ga i mal­te­ne kao ob­ja­va no­vog ”va­lut­nog ra­ta”.
Ne­spor­no je da je ri­ječ o naj­ve­ćoj de­val­va­ci­ji ren­min­bi­ja, to jest ju­a­na, u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je. I da je re­zul­tat to­ga isti kao kod de­val­va­ci­je bi­lo či­je va­lu­te: to je po­tez ko­ji po­spje­šu­je iz­voz, a po­sku­plju­je uvoz. Da je to, da­kle, na­čin da se po­stig­nu od­re­đe­ni eko­nom­ski, pa ti­me i po­li­tič­ki ci­lje­vi.
Ali kad svo­ju va­lu­tu de­val­vi­ra naj­ve­ća ili naj­ma­nje dru­ga eko­no­mi­ja svi­je­ta (da li je Ki­na po ve­li­či­ni svog bru­to na­ci­o­nal­nog pro­iz­vo­da za­i­sta pre­te­kla Ame­ri­ku ili još ni­je za­vi­si od me­to­do­lo­gi­je ko­jom se iz­ra­ču­na­va, što u ovom slu­ča­ju ni­je od su­štin­ske va­žno­sti) – to je­ste ve­li­ki do­ga­đaj. Po­go­to­vo za­to što od to­ga šte­tu mo­že da ima upra­vo Ame­ri­ka, ko­ja je isto­vre­me­no i naj­ve­ći ki­ne­ski ri­val i glav­ni eko­nom­ski part­ner. Njen iz­voz u Ki­nu će po­sta­ti sku­plji, a de­val­va­ci­ja ju­a­na je ujed­no i pri­ti­sak da do­lar na­sta­vi da ra­ste, što opet ni­je u in­te­re­su SAD.
Ne­ka igra je sva­ka­ko u to­ku. Ono što se vi­di na pr­vi po­gled, to je da je ri­ječ o po­te­zu ko­ji se mo­že sma­tra­ti iz­nu­đe­nim. Ovo­go­di­šnja sto­pa ki­ne­skog ra­sta je se­dam od­sto, što je na pla­ne­tar­noj ska­li vi­še ne­go im­pre­siv­no, ali iza to­ga je i či­nje­ni­ca da je to naj­ni­ža sto­pa u po­sled­nje dvi­je de­ka­de.
Ju­an pra­ti do­lar, ko­ji je u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na u od­no­su na kor­pu glo­bal­nih va­lu­ta ko­je ima­ju zva­nič­ni sta­tus ”re­zer­vnih” (u njoj su još i bri­tan­ska fun­ta, euro i ja­pan­ski jen) oja­čao za oko 30 od­sto (sa­mo u pro­šloj go­di­ni sko­čio je za oko 20 od­sto).
Pe­king je, ina­če, stal­no iz­lo­žen kri­ti­ka­ma da svo­ju va­lu­tu vje­štač­ki odr­ža­va pot­ci­je­nje­nom, ka­ko bi odr­ža­la tem­po svog eko­nom­skog ra­sta. Vi­so­ke sto­pe eko­nom­ske eks­pan­zi­je, za­po­če­te još pri­je tri de­ce­ni­je, ta­mo su po­sta­le ne­ka vr­sta dru­štve­nog ugo­vo­ra iz­me­đu (jed­no­par­tij­ske) vla­sti i na­ro­da: to je glav­ni ele­ment so­ci­jal­nog mi­ra i le­gi­ti­mi­te­ta Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ki­ne, či­ji mo­no­pol ni­je na­ru­šen ni uvo­đe­njem prag­ma­tič­nog rje­še­nja ”jed­na ze­mlja, dva si­ste­ma” (so­ci­ja­li­zam u po­li­ti­ci, ka­pi­ta­li­zam u eko­no­mi­ji).
Upr­kos ve­li­koj po­vi­ci, Ki­na de­val­va­ci­jom ni­je uči­ni­la ni­šta spek­ta­ku­lar­no, ili bar ni­šta što bi mo­glo da se pro­tu­ma­či kao di­ver­zi­ja pre­ma glo­bal­noj eko­no­mi­ji, či­ji su pro­ble­mi mno­go ve­ći od (ne)re­al­ne vri­jed­no­sti ki­ne­ske va­lu­te.
A pro­ble­mi su ane­mič­ni rast pri­je sve­ga u Evrop­skoj uni­ji, gdje je ne­za­po­sle­nost i da­lje oko 11 od­sto, uz kri­zu na pe­ri­fe­ri­ji evro­zo­ne i pre­na­preg­nut ban­kar­ski si­stem. Stva­ri ne­što bo­lje sto­je s dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka i u re­gi­o­nu Pa­ci­fi­ka, ali svu­gdje se pr­vo­bit­ne pro­cje­ne od op­ti­mi­stič­kih re­vi­di­ra­ju u pe­si­mi­stič­ke.
U ta­kvom kon­tek­stu, Ki­na je po­vu­kla po­tez ko­ji je sa sta­no­vi­šta nje­nih in­te­re­sa ra­ci­o­na­lan, ma­da ne rje­ša­va sve nje­ne pro­ble­me, od ko­jih je pre­ve­li­ka za­vi­snost od iz­vo­za glav­ni. Ki­ne­zi, obič­ni gra­đa­ni naj­mno­go­ljud­ni­je ze­mlje, još na­i­me ne­ma­ju do­volj­no pa­ra da bi eko­nom­ski tem­po odr­ža­va­li i ubr­za­va­li sop­stve­nom po­tro­šnjom, kao što je to slu­čaj u Ame­ri­ci, gdje upra­vo ta­kva po­tro­šnja či­ni 70 od­sto cje­lo­kup­ne eko­no­mi­je.
Ki­na, me­đu­tim, mo­ra pa­žlji­vo da ru­ku­je s no­vom mje­rom: do­bro je što je ju­an osla­bio, ali u to­me ne smi­je da se pre­tje­ra. Pe­king, na­i­me, že­li da svo­ju va­lu­tu uba­ci u po­me­nu­tu ”glo­bal­nu kor­pu”, a da bi se to do­go­di­lo, nje­go­vu vri­jed­nost tre­ba da od­re­đu­ju glo­bal­ne ber­ze, a ne vla­sti u Pe­kin­gu.
Uosta­lom, o to­me će se raz­go­va­ra­ti ka­da ki­ne­ski pred­sjed­nik Si Đin­pin usko­ro (sle­de­ćeg mje­se­ca) stig­ne u pr­vu dr­žav­nu po­sje­tu Ame­ri­ci (što, iz­me­đu osta­log, pod­ra­zu­mi­je­va sve­ča­ni do­ček na trav­nja­ku Bi­je­le ku­će i ga­la ban­ket u naj­po­zna­ti­joj pred­sjed­nič­koj re­zi­den­ci­ji svi­je­ta), gdje će sa Oba­mom pre­tre­sti svjet­ske pro­ble­me i bi­la­te­ral­ne od­no­se.
Do­če­ka­će ga i at­mos­fe­ra u ko­joj se za­sad 17 pre­ten­de­na­ta za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju iz re­do­va re­pu­bli­ka­na­ca i du­plo ma­nje pred­stav­ni­ka de­mo­kra­ta tak­mi­či u po­ka­zi­va­nju ”čvr­sti­ne” upra­vo pre­ma Ki­ni, pro­gla­ša­va­ju­ći je ”opa­snim ri­va­lom”.
Ri­va­li je­su, ali su isto­vre­me­no i u za­gr­lja­ju: eko­nom­sko sla­blje­nje jed­nog auto­mat­ski na­no­si šte­tu dru­gom, če­ga su obo­stra­no svje­sni. Ren­min­bi (ju­an) ta­ko ple­še s do­la­rom, a to što je­dan dru­gog pri­tom po­vre­me­no na­ga­ze, ne zna­či da će mu­zi­ka bi­ti za­u­sta­vlje­na.

(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)